Šta logoped radi sa detetom koje ne govori?

Sa detetom koje ne govori logoped se igra. Cela terapija mora biti igrolika. Terapeut najpre prati interesovanja deteta a kasnije kada zadobije poverenje postavlja svoje zahteve. To i dalje deluje kao igra i ako ima vrlo precizno postavljene ciljeve i plan kojim će se oni postići. Zato se nemojte čuditi kada čujete da  dete od dve godine ide logopedu.

Posao logopeda je složen jer se bavi jezikom a jezik je najviša kognitivna funkcija. Upravo je to razlog zbog kojeg logoped mora najpre da proceni razvoj deteta mnogo šire nego što je sam govor (kako se najčešće misli). Kada smo pravile anketu najčešći odgovor na pitanje šta radi logoped bio je: uči decu da kažu R ili neko drugo slovo. Da, radi i to ali daleko od toga da se logoped bavi samo artikulacijom i ispravljanjem izgovora glasova.

Šta će logoped raditi zavisi od uzrasta deteta i problema koji dete ima. Najvažnije je da logoped najpre napravi dobru procenu i da tačno utvrdi sve slabosti i sve jake strane koje dete ima. Kasnije planira terapiju tako što će oslanjajući se na ono što je detetu jača strana podupirati razvoj onih funkcija koje su u kašnjenju ili se razvijaju neadekvatno. Najčešće logopedski tretman izgleda kao igra. Kada bi je laik sa strane posmatrao verovatno nikada ne bi ni pomislio da se tu nešto zapravo radi.  To naravno nije obična igra, kroz nju terapeut radi na:

  • komunikaciji
  • emocijama
  • socijalnim odnosima
  • pažnji
  • ponašanju
  • a tek onda na samom jeziku.

 Kada je reč o jeziku radi se na razumevanju, produkciji, gramatici itd. Pored rada sa detetom, logoped daje informacije roditeljima o ciljevima koje je postavio, načinu na koji ih sprovodi i uputstvima šta i zašto treba oni da nastave kod kuće. Dugogdišnje iskustvo je pokazalo da od odnosa koji terapeuti naprave sa roditeljima u najvećoj meri zavisi ishod terapije. Ovo nije neobično jer dete sa roditeljima provodi veći deo vremena nego na tretmanu. Zato je važno da roditelji budu produžena ruka svog terapeuta kako bi dete bilo uvek stimulisano na adekvatan način. Ako terapeuti i roditelji ne naprave dobru saradnju, dete je izložno različitim zahtevima u različitom okruženju, što ga zbunjuje i ne dozvoljava mu da napreduje

Leave a Reply

%d bloggers like this: