Ples na kiši

Autor: dr. Natalija Radivojević  Banović, psiholog

Roditeljstvo novog doba je i za mene kao psihologa značilo otkrivanje svetova za koje jedva da sam znala da postoje. Prvi susret sa nebalkanskim modelom roditeljstva je bio, blago rečeno, šokantan. Deca koja su na pesku bosonoga čim je spoljna temperatura prešla 18 stepeni. Čak i kad je kiša. Toče vodu sa česme i prave jezera u pesku beskrajno uživajući onako umazani i mokri (takođe na tih 18+ stepeni), a roditelji im čak i pomažu u toj igri. Hvatanje u koštac sa rekvizitima koji su i za nas odrasle izazov, a nekada se nalaze i na popriličnoj visini, pri čemu je na igralištu na upadljivom mestu istaknut znak sa zabranom nošenja kacige. I na sve to, roditelji koji uglavnom mirno sede sa strane. Ne čuješ nikoga da izgovara čuvene rečenice Pazi da se ne isprljaš! Nemoj da trčiš, oznojićeš se! Ne stavljaj to u usta! Ne trči, pašćeš! Zabrinut je samo onaj roditelj čije je dete kojim slučajem manje zainteresovano za istraživanje okoline i pentranje ili nešto zaostaje za motoričkim postignućima vršnjaka. Razlog je svest roditelja o povezanost motoričkog razvoja sa razvojem govora i mišljenja i uopšte intelekta deteta.

Iskoračiti u drugačiji model odgoja deteta je na prvi pogled izgledalo prilično izazovno i neke ustaljene obrasce razmišljanja je bilo potrebno redefinisati.

Još uvek ne hoda, kako može u park van kolica ?

Ovo je možda bilo najlakše prevazići jer je alternativa bila da ne izlazimo uopšte. Našoj bebi boravak u kolicima ili kenguru nije bio opcija, a meni nije bila opcija niti da sedimo neprekidno u zatvorenom prostoru, niti da je „treniram“ da sedi u kolicima i slušam neutešni plač zbog sputavanje njene snažne potrebe za aktivnošću. Dakle, ili puzanje napolju ili zatvorene u kući dok ne prohoda. Ispostavilo se da puzanje napolju nije uopšte strašno, a za tvrđe podloge kao što je asfalt rešenje može biti deblja trenerka ili štitnici na kolenima (pravi ili improvizovani od npr. starih čarapa ili grejača). Rezultat: njena sreća zbog mogućnosti da istražuje i druge prostore, viđa drugu decu i stekne nova iskustva nije imala granice, a boravak u kolicima je iznenada postao prihvatljiv, naročito kad se pomene da se njima vozimo u PARK, jeee 🙂 !

Šta ako stavi nešto u usta? Nađe kamenčić?

Dete ima potrebu da upozna različite predmete, a jedan vid upoznavanja je i tako što pokuša da ih stavi u usta. Ako izuzmemo objekte koji mogu biti opasni, a na koje ćemo svakako obratiti pažnju, sve ostalo je za dete sticanje iskustva. Nije strašno da dete stavi granu u usta ili kamenčić, niti će od toga „zaraditi neku boleštinu“. Daćemo detetu do znanja da to nije ukusno, da je bljak ili, ako je potrebno, izvaditi predmet iz usta i ukloniti ga iz vidokruga. Tako se uči.

Kako po kiši napolje? Biće mokra, može da se prehladi!

 

A onda vidiš decu (i roditelje) koji se i te kako igraju i zabavljaju na kiši. Kiša je samo voda. Kabanica, gumeno odelo, gumene čizmice i zabava može da počne.

Ali isprljaće se! Pesak, blato, na šta će ličiti? I takvo dete posle treba da vodim do kuće!

Pesak i blato su samo pesak i blato i da, mogu biti baaaaaš zabavni za igru. A prljavu odeću pere mašina. Jeste, nekada je potrebno dodatno tretiranje garderobe nakon takve igre, ali šta je to u poređenju sa neprocenjivom radošću slobodne igre? Osim toga, tu su gumirane pantalone i jakne, ili neka već pohabana odeća koji u mnogome mogu pomoći u takvim situacijama. Što se tiče drugih ljudi, mogu samo pomisliti da ste dobar i savestan roditelj koji odgaja zdravo dete. Time što ne sputavate svog mališana omogućavate mu zdrav motorički i kognitivni razvoj i srećno detinjstvo.

Najčešća pitanja u vezi kretanja dece u parku i drugim prostorima su

  • Kako da se penje, trči, ide samo?
  •  Da li dozvoliti kretanje uz i niz stepenice, na uzbrdicama i nizbrdicama ?
  • Šta ako padne?
  • Na koje sprave i visine je uredu da se dete penje?

Neretko nas sopstveni strah navede da razmišljamo po principu bolje da držim dete ili ga sklonim odatle nego da rizikujem da padne, zanemarujući da time detetu uskraćujemo uslove za pravilan razvoj. Ovladavanje novim prostorima i preprekama ne samo da doprinosi motoričkom i uopšte kognitivnom razvoju, već je dete u prilici da nauči šta je strmina, šta su merdevine, šta može, a šta ne i kako se prema tim podlogama odnositi. Drugim rečima, dete izgrađuje samostalnost, uči se da proceni situacije i svoje mogućnosti, da se oslanja na sopstvene kapacitete i izgrađuje samopouzdanje, a to iskustvo može steći samo ako je u prilici i da padne. Budite prisutni iza deteta da ga prihvatite kako bi se izbegle ozbiljnije povreda, ali mu dozvolite da isprobava kretanje po različitim terenima, samo i svojim tempom. Takođe, držite se principa da je dete bezbedno samo na onim rekvizitima u parku do kojih može samo da se popne. Ne penjite ga na veće visine i sprave do kojih se ne može samo popeti kako bi se izbegle povrede.

 

Bosonogo dete? Ali pod je prljav! I šta ako se prehladi? Šta ako nagazi na nešto, ubode se?

ples na kiši

Bosonogost (i za male i za velike) kod nas još uvek nije došlo u modu i i dalje je za neke roditelji važnije da se vidi da dete ima brendirane cipelice. Pa ipak i u Srbiji se sve češće potencira da je za prohodavanje najbolje boso stopalo, bez uvršćivanja zgloba i anatomskog uloška jer se stopalo na taj način najbolje formira. Da ne pominjem sve te neuralne veze koje se tokom tog bosonog senzo-motornog iskustva izgrađuju! Smatra se čak da podržavajući dete da ide što više boso otvaramo vrata najjednostavnijem, najjeftinijem i istovremeno najdirektnijem načinu očuvanja zdravlja. Dakle neće dobiti kijavicu, upalu pluća ili bešike. Proverite da li na podlozi ima stakla ili drugih oštrih predmeta. Proverite koliko je hladna ili topla podloga i proveravajte povremeno koliko su detetu tople noge tokom igre. Imajte poverenja u dete da će, ukoliko je previše hladno ili vruće, ono pokazati znake da mu igra bosih nožica više ne prija.  Ukoliko ste na travi, a brine vas da bi moglo biti krpelja, zaštitite dete sredstvom protiv insekata. I prepustite se igri 🙂

 

Na kraju, dok iz prikrajka posmatrate vaše hrabre i spretne mališanke i mališane kako uživaju u radosti igre, možda vas spopadne suluda misao da im se pridružite. Da zaboravite na uobičajene konvencije i da se izujete, sednete na zemlju ili izađete na kišu i dozvolite kapljicama da zaplešu po vašoj koži.

Sjaj u očima moje devojčice, mene je naveo da malo po malo napuštam sopstvene uobičajene okvire i usudim se da proverim da li će i meni, ovako odrasloj, iste stvari pričiniti takvu radost.

Hodati bosih stopala, sedeti na zemlji, valjati se po travi, sada su postali moji omiljeni dnevni rituali kada se posle radnog dana ona i ja nađemo napolju.

I dok osećam travu pod svojim stopalima, upijam mirise koji nas okružuju, slušam ptice i cvrčke, objašnjavam beskrajno nebo i oblake il veeeeliko drvo kraj nas, primećujem kako se spokojstvo širi, kako se svet zaustavlja dozvoljavajući mi da ga dotaknem.

I osećam kako se vraćam u jedan bezbrižan svet, osećam kako se vraćam sebi.

Predlažem da i sami pokušate 🙂

1 Trackback / Pingback

  1. Босоного дете? Али под је прљав! И шта ако се прехлади? | Зелена учионица

Leave a Reply

%d bloggers like this: