Kada je vreme da beba počne sama da jede?

Nedavno sam bila u poseti kod drugarice koja je u ovom momentu mama jednogodišnje devojčice. Bilo mi je uživanje da ih posmatram kako doručkuju. Želim da svoje pozitvne utiske podelim sa svim mamama jer verujem da im mogu biti od koristi. Verujem da će se mnoge od vas prepoznati u mojim nastupajućim rečenicama, a ono što mi je cilj je da drage mame primetite koliko su važni svi ti dobri elementi koje sa vašim bebama već praktikujete.

Kada je to pravo vreme?

Oko godinu dana, kada je beba već potpuno sposobna da samostalno sedi za stolom spremna je za osvajanje veštine samostalnog hranjenja.

O čemu je sve važno voditi računa:

  • da beba udobno sedi u svojoj stolici za hranjenje
  • da joj je sto na adekvatnoj visini da može slobodno da se služi ručicama
  • da su joj noge oslonjene o za to namenjenu prečku na stolici za hranjenje

Zauzimanje pravilnog stava sedenja je jako važno iz dva razloga. Jedan je obezbeđivanje što optimalnijih uslova za izvođenje motornih pokreta. Drugi je to što od adekvatnog stava tela zavisi i usmeravanje i održavanje pažnje.

Sa kojom vrstom hrane je najbolje da beba počne sama da jede?

Najpre ćemo bebi ponuditi onu hranu koju može prstićima da uzme i da stavi u usta. Kada beba ovlada ovom veštinom i lako dovodi do usta zalogaj hrane koji je prstićima uzela, spremna je da počne sa korišćenjem kašike. Kašikom će najpre pokušavati kašastu hranu, ne previše čvrstu da bi relativno lako mogla da zahvati u kašiku, a opet ni suviše tečnu, kako bi se hrana zadržala unutra dok dovede kašiku do usta. Kasnije će preći na bockanje viljuškom i tako redom dok ne stigne do kineskih štapića J.

Kako je moja drugarica hranila bebu?

Nije je hranila J! Jednogodišnja beba se sama hranila. Mama je omogućila bebi sve gore pomenute uslove adekvatnog sedenja. Poslužila joj je kašu od pahuljica i jogurta, što je ona malo pre pomenuta kompaktna, kašasta opcija. Nakon toga je sela na stolicu preko puta bebe da bi mogla da prati sve što ona radi. S punom pažnjom je posmatrala bebu i imenovala sve što ona radi ili sve što želi. Npr. “Želiš da jedeš.” “Evo mama ti je donela doručak.” “Ti sama jedeš. Bravo!” “Napunila si puuuunu kašiku.” I tako se ovo imenovanje, svega što je beba radila, nastavljalo dokle god je beba bila usmerena na hranjenje. U ovoj situaciji hranjenja, između mame i bebe se odvijala emotivna razmena koja je bila izražena komunikativnim činom između njih dve. One su ispunile elementarni uslov komunikacije “ti i ja na istom mestu, u isto vreme i na istom zadatku”.

U momentu kada je beba pojela više od pola porcije postalo joj je teže da samostalno uzima hranu, a mama je bila tu da još jednom pripremi uslove kako bi mala kraljica univerzuma mogla neometano da nastavi sa samostalnim hranjenjem. Naime, mama je uzela drugu kašiku i njom je dovela hranu na tačno ono mesto sa kog će bebi biti najzgodnije da uzme, i time joj je omogućila da nastavi da oseća zadovoljstvo zbog postignutog uspeha. Nije preuzela uspeh na taj način što je umesto bebe obavila “posao”.

Ko je šta ovde dobio?

Beba je dobila punu maminu pažnju što istog časa utiče na osećaj zadovoljstva. Imenovanjem svake situacije i svega što beba želi, oseća ili radi joj pomaže da razume svet koji je okružuje, daje joj jasnu poziciju u tom svetu kao i govorni model koji je void ka progovaranju. Emocionalna razmena je pokretač celokupnog razvoja a u ovoj situaciji je apsolutno dominantna.

Mama je dobila momente ispunjene srećom i zadovoljstvom koji je pokreću i pune pozitivnom energijom. Ona nije obavljala još jednu svoju obavezu već je imala priliku za lično zadovoljstvo i relaksaciju. U članku o tome kakav uticaj televizija ima na decu možete pročitatii i šta mislimo o hranjenju ispred tv-a.

Leave a Reply

%d bloggers like this: