Ja sam ponosna mama troje dece. Priču sa našim logopedima započeli smo pre skoro godinu dana, kako bismo pokušali da rešimo jezičke poteškoće našeg osmogodišnjeg sina. Međutim, naša saradnja je prevazišla te okvire i očekivanja na obostrano zadovoljstvo, što zelim da podelim sa drugim roditeljima, čitaocima ovog bloga, nadajući se da naše pozitivno iskustvo moze nekom pomoći i ohrabriti ga.
Naime, naša porodica živi u inostranstvu od sinovljeve 2. godine. Suprug i ja smo i pre dolaska u novu sredinu bili zabrinuti za razvoj njegovog govora koji nam se uvek činio da zaostaje za govorom njegove starije sestre u istom uzrastu. Ipak, opravdavali smo slab razvoj srpskog jezika činjenicom da je dete promenilo sredinu u praktično jaslenom uzrastu, da je zbunjeno novim jezikom u vrtiću, kao i da nije u Srbiji uspeo da dovoljno ovlada maternjim jezikom, jer smo se preselili baš u trenutku detetovog intenzivnog jezičkog razvoja.
Kod našeg sina su od početka postojali problemi sa izgovorom pojedinih glasova (npr. L, R, Lj), a služio se samo nepotpunim i prostim rečenicama. U uzrastu od 3 godine, govor je bio razumljiv samo za bliže članove porodice, dok smo za ostale u pojedinim situacijama morali da “prevodimo i tumačimo” šta je želeo da kaže.
Dodatno nas je uznemiravalo što smo primetili da nas često ne razume, iako je dete potpuno normalne inteligencije.
U početku nam se činilo da je samo neposlušan, pa smo se čak i ljutili i grdili ga zbog toga. Kasnije smo shvatili da nije u pitanju nikakva neposlušnost, već da dete nije znalo značenje mnogih pojmova, čak i nekih nama potpuno očiglednih.
Proveli smo skoro dve godine u lutanju i traženju pravog razloga njegovih teškoća – nismo umeli da definišemo šta je tačno problem, istovremeno verujući da je uzrok bilingvalna sredina i da će polako vremenom, njegovim sazrevanjem, kao i napredovanjem stranog jezika uznapredovati i njegovo izražavanje na srpskom koji isključivo pričamo kod kuće. Uprkos napretku na stranom jeziku, srpski je i dalje zaostajao. Nismo videli pomak i bili smo u nekom začaranom krugu.
Pošto se ovde polazi u osnovnu školu vec sa 5 godina, podelili smo odmah svoju zabrinutost i posavetovali se sa učiteljicom i logopedom. Dete je uskoro krenulo na redovnu logopedsku terapiju na stranom jeziku.
Terapija je trajala više od dve godine i dala je solidne rezultate. Ipak, problem je ostao na nivou gramatike, strukture rečenice, nedovoljno bogatog rečnika itd. Ti problemi podjednako su bili uočljivi u oba jezika.
U međuvremenu, sa sazrevanjem, javio se problem psihološke prirode (emotivna preosetljivost, strahovi, noćno buđenje, frustracija zbog nerazumevanja šta mu se objašnjava i nepoznavanja značenja reči itd) zbog čega smo upućeni na terapiju kod psihologa.
Psiholoski testovi su pokazali da dete ima teskoću govornog jezika tipa disfazija zbog čega se savetuje da se ponovo nastavi sa logopedskim tretmanom. Osećali smo se kao da smo opet na početku. Činjenica da živimo van Srbije i da ne možemo lako da potražimo savet i pomoć na našem jeziku, dodatno nas je frustrirala i uznemiravala u ovoj situaciji. Imali smo potrebu da sa nekim podelimo svoj problem i zatražimo pomoć i van datog okruženja.
U toj bespomoćnosti i traženju pravog rešenja, shvatila sam da je mom detetu potrebna stručna pomoć upravo na maternjem jeziku, jer je njemu nedostajala baš ta osnova jezika koja nikada nije pravilno izgrađena.
Ali kako sa ove udaljenosti?
Upravo tada se, kao slamka spasa, javila ideja da možda možemo da pokušamo sa logopedskom terapijom preko Skype-a. Kao i mnogi roditelji, odmah sam počela sa pretragom po internetu i čitanjem roditeljskih foruma i blogova, tražeći problem sličan našem. Da li je uopšte moguće imati logopedsku terapiju preko Skype-a i da li ona može da bude efikasna? Samo su neka od pitanja koja su me mučila. Uporno čitajući po internetu, naišla sam na blog naših logopeda koji mi je ulio poverenje u njihovu stručnost i iskustvo u radu sa decom i ohrabrio me da im se obratim.
I zaista, kroz par dana ostvarili smo kontakt i naša Skype terapija postala je realnost! U početku sam se pribojavala kako će izgledati online tretman, kako uopšte zadržati pažnju deteta bez fizičkog kontakta sa terapeutom, samo gledanjem u ekran i slušanjem? Logopedski tretman možda ponekad izgleda kao igra, ali to nije ni najmanje, to je je jedan ozbiljan i težak rad. I detetu nije jednostavno da se oseća komforno u tom odnosu, jer se intenzivno radi na onome u čemu je baš najslabije. Izazov je bio tu. I zaista nije bilo lako u početku. To je bio odgovoran i težak zadatak i za dete, i za porodicu i za logopeda.
Časovi su bili isključivo u prisustvu jednog od roditelja, jer je bilo neophodno kontrolisati detetovu pažnju i koncentraciju. Kroz logopedske vežbe na svom maternjem jeziku dete je bilo potpuno izvan svoje zone komfora i radilo je mukotrpno i vredno na savladavanju svojih poteškoća, u isto vreme trudeći se da “zaradi” pohvalu/nagradu logopeda. U prvih nekoliko tretmana je davao otpor i pokazivao svoje nezadovoljstvo i nezainteresovanost, na primer čestim zevanjem, ustajanjem sa stolice, smejanjem ili skretanjem razgovora na druge teme.
Ipak, veoma brzo, posle samo par časova, taj otpor se smanjivao kako su njegove jezičke sposobnosti napredovale. Istovremeno je rasla i njegova motivacija i želja da nastavi dalje sa tretmanom. Svaka pohvala i uspešno urađen zadatak bili su novi podstrek!
Mamino ili tatino prisustvo na času sa logopedom uskoro više nije bilo uopšte potrebno. Dete se unapred radovalo virtuelnom susretu sa svojim logopedom, samo sedalo ispred ekrana u dogovoreno vreme, odgovorno sarađivalo i pratilo zahteve logopeda na času. Komunikacija je postala potpuno spontana, topla i uvek veoma profesionalna, fokusirana i smislena. Zahvaljujući redovnoj logopedskoj terapiji na maternjem jeziku za manje od godinu dana, rezultati napretka potpuno su se reflektovali na jezik sredine i skole. Dete je zabeležilo odličan uspeh u školi, a potreba za logopedom na stranom jeziku zvanično je utvrđena kao nepotrebna. Učiteljica je takođe istakla njegov izvanredan napredak u izražavanju na stranom jeziku. Ocene su takođe pratile ovaj uspeh.
Naša radost je bila neizmerna!
Bili smo ponosni na to šta smo svi zajedno postigli uz posvećen, odgovoran i pre svega stručan rad našeg logopeda, koji je podstakao i dodatnu motivaciju kod deteta, jezičke teškoće našeg deteta uspešno su prevaziđene. I mnogo više od toga. Dobio je dodatno samopouzdanje, jer sada zna da se izrazi, sa lakoćom prepriča događaj ili priču sa puno detalja, objasni problem ili prenese poruku bez konfuzije, razume sve šta se od njega očekuje u školi i van nje.
Podstaknuta ovom uspešnom saradnjom preko interneta, zamolila sam našeg logopeda da nas posavetuje i oko nekih drugih pitanja… U porodici sa troje dece uvek postoji nešto o čemu biste želeli da naučite više, kako biste pomogli u razvoju svoje dece. Tako na primer najstarije dete nije nikada naučilo da izgovara slovo Lj, a pošto ovaj glas ne postoji u jeziku sredine, nije nikada ni postojala potreba za logopedskim tretmanom u inostranstvu. Ipak, kako se to čulo u govoru na srpskom, želeli smo da ispravimo ovaj nedostatak, tako da se dete paralelno sa svojim bratom uključilo u Skype terapiju i za samo nekoliko časova i vežbanja kod kuće uspelo da perfektno nauči da izgovara i koristi ovaj glas u spontanom govoru.
To je pozitivno uticalo i na našeg dečaka koji je shvatio i da njegova jezički “superiornija” sestra isto ima potrebu da nešto uči i vežba sa logopedom. Zajedno su radili domaće zadatke koje bi im logoped dao, crtali, pisali, preslišavali se (ona njega vežbe za R, a on nju vežbe za LJ) i tako dodatno gradili međusobni odnos i pozitivnu kompetitivnost.
I tu nije kraj.
Naše najmlađe dete sve do skoro treće godine je koristilo cuclu lazu, što nije bio slučaj sa naše dvoje starije dece. Znala sam da to nije dobro, jer je dete postalo previše vezano za lazu i nije moglo ni danju ni noću bez nje. To je postalo jedini način da se primiri kada god nešto nije bilo u redu. Takođe prednji zubići su već postali izbačeni zbog stalnog držanja laze i primetila sam da neke glasove izgovara uz šuškanje. Shvatila sam da moram nesto da preduzmem i ovde potražila savet našeg logopeda.
Skype terapija ovoga puta odvijala se između mene i logopeda, dok se dete povremeno uključivalo da kaže par reči i pozdravi našeg logopeda ili otpeva neku pesmicu gde je bilo moguće proceniti nivo govornog razvoja. Dobila sam nekoliko veoma korisnih praktičnih saveta koje sam počela odmah da primenjujem. Dala sam instrukcije i vaspitačicama u vrtiću kako bismo postupali konzistentno. I zaista. Za manje od dve nedelje dete je potpuno odbacilo lazu, štaviše samo ju je bacilo u kantu za đubre rekavši da više nije beba i da joj više ne treba. I više nikada nije ni pomenulo ili tražilo istu. Za mene je to bilo zaista impresivno i još jedan dokaz da je uvek dobro potražiti savet stručnjaka.
Naše iskustvo sa logopedskom terapijom preko Skype-a je izuzetno, i celu našu porodicu je učinilo srećnom i ponosnom na naš zajednički uspeh. Iz ove perspektive, jedino mi je žao što ranije nismo shvatili da nismo sami u našem problemu u stranoj sredini i da je rešenje tu pred nama, u vidu poziva Skype-om sa našim logopedom. Ipak, srećna sam i zahvalna što smo našli pravi i blagovremeni način da pomognemo našoj deci u njihovom daljem razvoju.
Posavetovala bih od srca sve roditelje koji žive u inostranstvu i koji se sreću sa sličnim problemima svoje dece da ne oklevaju i da potraže stručnu pomoć logopeda, terapijom i razgovorom preko Skype-a. Moje troje dece su primer efikasnosti ovakvog vida logopedske terepije, gde je svako u svom domenu dobio stručnu podršku i uspešno prevazišao svoje jezičke probleme, a da još uvek nisu lično upoznali svog logopeda.
Bez obzira na to, naš logoped je postao mnogo više od toga, veliki drugar od poverenja i sa autoritetom kome dugujemo ogromnu zahvalnost.
