Postati roditelj znači ostvriti se u dugo čekanoj i željenoj ulozi. Ovo su razlozi zbog kojih roditeljima nije teško da svoju decu obasipaju pažnjom i ljubavlju. Spremni su na mnoga odricanja da bi za uzvrat pred sobom videli srećno lice svog mališana. Složićete se da ovo zadovoljstvo nema cenu. Pružiti detetu ljubav je neosporno najvažniji zadatak roditelja ali ništa manje važno nije dopustiti detetu da ostvari sopstvene kapacitete i razvije se u sposobnu, samostalnu i zrelu ličnost.
Zašto da se dete muči kada meni nije teško?
Ovo je najčešće prvo pitanje koje čujemo od roditelja kada otvorimo temu osamostaljivanja. U radu sa roditeljima shvatile smo da je najvažnije naći meru i postaviti tačne granice koje se odnose na uzrast i mogućnosti deteta. Važno je odmeriti:
- Mogućnosti i sposobnosti deteta, pa u odnosu na njih postaviti zahtev.
- Tačku do koje pomažemo detetu a gde se izmaknemo i prepustimo njemu krajnju realizaciju.
- Izbodrimo i ohrabrimo detete da ono to može samostalno.
- Pohvalimo dete i potvrdimo njegov uspeh. ,,Ti to možeš, uspeo si.”
Dete koje ima priliku da samostalno obavi zadatak (dohvati igračku sa police, obuče pantalone ili sipa vodu u čašu) ima i mogućnost da vrednuje sebe pozitivno. Izuzetno je važno dati detetu priliku da se ovakvi modeli pozitivnog potvrđivanja sebe i svojih sposobnosti ponavljaju što češće. Na ovaj način dete gradi pozitivnu sliku o sebi, počinje sebe da smatra vrednim, sposobnim i uspešnim ljudskim bićem. Ovo je najsigurniji put da vaše dete izraste u srećnu, samostalnu i zadovoljnu ličnost. Deca sa ovakvim iskustvom kada se nađu pred novim izazovom, hrabro ulaze u njega sa idejom da ih čeka uspeh. Nasuprot njima, deca bez prethodne prilike da dožive uspeg, pred izazovom se povlače motivisani izbegavanjem neuspeha. Na primer dete koje ima priliku da samo najpre izuva a zatim i obuva patofne, ne stiče utisak dag a roditelji ne vole i da su zli zbog toga što to ne rade umesto njega, nego doživljava zadovoljstvo zbog sopstvenog postignuća. Uloga roditelja u ovoj aktivnosti je:
- da detetu pripremi teren kako bi uspešno moglo da obavi aktivnost (ponudi levu patofnu na levu nogu)
- ohrabri ga da ono to može samo
- imenuje šta sledi (guraj nogu, povuci patofnu, zalepi čičak…)
- strpljivo ga sačeka id a detetu vremena koliko mu je potrebno (vreme se značajno skraćuje kako uvežbavanje napreduje ali tome treba dati fore)
- na kraju pokaže zadovoljstvo, pohvali i nagradi uloženi trud.
Dete umesto kog mama vešto, brzo i sa zadovoljstvom obavi sve ovo, će dobiti poruku kako je mama sposobna, vešta i vredna a ono nema tih sposobnosti. Dakle zaključiće da je ono voljeno i nesposobno. Ovaj osećaj lične nesposobnosti nije odraz realne slike, ovaj osećaj može da se javi i u situacijama u kojima je dete briljantno.
Samostalnost se razvija već u prvim mesecima života i nastavlja kroz život. Ona znači samostalno dohvatanje zvečke, pridizanja u uspravni položaj pridržavajući se uz nameštaj, stavljanje kašike u usta, oblačenje, obuvanje, izrada domaćeg zadatka i odlazak na letovanje sa vršnjacima. Kada razmišljate o osamostaljivanju vašeg deteta, bilo bi dobro da se posavetujete sa stručnjacima koje to aktivnosti bi dete konkretnog uzrasta i sposobnosti trebalo samostalno da obavlja. Jednako je štetno preterati sa zahtevima koji nadmašuju mogućnosti deteta kao i ne dozvoliti detetu da obavi ono što ono može.
Zapamtite: Verujte u svoje dete i njegove sposobnosti. Nemojte ga diskvalifikovati pre nego što mu date priliku da okuša svoje sposobnosti i dosegne sopstvene granice.
