Moj sin nije govorio do četvrte godine. Logoped nam je pomogao.

Ja sam mama šestogodišnjeg dečaka. Moj sin je već dve godine uključen na logopedski tretman. Logopedski tretman za nas nije predstavljao samo rad na planu govora. Logoped je pomogao mom sinu da se postepeno osamostaljuje, uči se samoposluživanju i uključivanju u odnos sa vršnjacima.

Kako i kada ste primetili da Vaše dete ima poteškoće?

Već po rođenju moj sin je bio razdražnjivo dete . Imao je probleme sa snom i hranjenjem. Čvrstu hranu je izbegavao. Znao je da viče i galami. Nije govorio do dve i po godine. Kada je počeo da govori, govor je bio oskudan i slabo razumljiv. On je voleo društvo i radovao se drugoj deci ali je znao da se isključi i povuče. Povlačio se iz gužve i imala sam utisk da mu smeta galama. Čekala sam do dve godine i nadala se da će progovoriti. Bila sam uplašena i jako sam brinula. Želela sam da sebe ubedim da je to bezrazložan majčinski strah i da će sve biti u redu . Svi iz mog okruženja su smatrali da sam ga ja razmazila i da nepotrebno preterano brinem.

Kome ste se prvo obratili za savet?

Prvo sam se obratila pedijatru za savet. Moja doktorka je bila mišljenja da je moj sin razmažen jer je četvrto dete u porodici i da će progovoriti. Pošto je često bio bolestan odlazili smo kod puno lekara raznih specijalnosti. Ja sam koristila priliku da ih upitam za mišljenje u vezi sinovljevog  govora i ponašanja. Svi su bili saglasni da je moje dete lepo negovano ali razmaženo i smatrali su da je razmaženost uzrok. Nakon drugog rođendana, situacija je bila sve teža. Postajalo je sve očiglednije da nije sve kako treba. Osim što nije govorio moj sin je postajo sve razdažljiviji. Delovao je neposlušno i osećala sam se kao da nemam nikakvu kontrolu nad njim.

Kako ste se osećali?

Promene u njegovom ponašanju su me još više zabrinule. U meni je počeo da se razvija strah da je moje dete autistično.  Ja sam oslabila skoro deset kg, imala sam neprestane bolove u stomaku, skoro da nisam mogla da spavam. Zaspivala sam tek na po koji sat. Strah me je progonio svake sekunde. Suprug se nije slagao sa mojim viđenjem situacije ali je poštovao moju potrebu da tražimo pomoć i bio mi je veliki oslonac i sigurnost. Uz njega se nisam osećala sama u muci koja me snalazi. I pored toga što nije video problem on je bio stava da idemo i potražimo pomoć gde god ja želim. Smatrao je da ako je meni tako lakše to se ne dovodi u pitanje, njemu su moje potrebe bile prioritet. Kada je moj sin imao oko tri godine, razgovarala sam sa sestrom i ona mi je rekla da su njoj savetovali  da svoje dete vodi u Institut za mentalno zdravlje. Počela sam da razmišljam da je to jedna od opcija gde bih mogla da odem. U tom trenutku uopšte nisam razmišljala da je logoped stručnjak koji je potreban mom detetu. Pre sam smatrala da moj sin ima mentalnih barijera nego da je jezik problem. Želela sam da konsultujem stručnjaka ali sam istovremeno doživljavala strah koji potpuno parališe. Bojala sam se šta će mi reći. Nisam znala da li mi je teže da se nosim sa neizvesnošću ili da se suočim sa tim da će neko potvrditi moje najmračnije sumnje. Kada je moj sin imao 3,5 god ja sam istražujući po internetu shvatila sam da je logoped stručnjak kod koga treba da odvedem dete na procenu. Tada mi je rečeno da dete treba da ima svakodnevne tretmane i da očekiju pomak nakon tri meseca. Bili su sasvim sigurni da dete ima samo jezički problem i da ga je moguće rešiti. Nakom toga smo dobili preporuku za , naše sadašnje logopede. Već sutradan sam zakazala procenu i kod njih. Iznova sam imala osećaj da gubim tlo pod nogama. Iznova sam se morala suočiti sa realnošću. Logoped je bio stava da se ne može dati izvesna prognoza. Savetovani su tretmani i smatrale su da je moguće očekivati napredak. Odmah su iznele stav da je od izuzetne važnosti uključivanje cele porodice.

Kako je izgledao početak terapije?

Počeli smo sa tretmanima i odmah smo svi počeli da dobijamo zadatke. Osećala sam se kao da sam u ulozi učenika i kao da sam ja na tretmanu. Moj sin je moje četvrto dete a ja sam morala od njih da učim kako da postupam sa njim. Morala sam da menjam mnogo navika. Imam osećaj da je tek tada počelo vaspitavanje mog sina. Bilo mi je preteško. Dešavalo se ponekad čak i da zaplačem. Značilo mi je što je naš logoped uvek bio spreman da odgovori na moja pitanja i posveti mi vreme i pažnju. Tek tada su počela da se uvode neka pravila ponašanja, najpre na tretmanu a kasnije smo ih prenosili i kući. Počeli smo da shvatamo da uzrok njegovog ponašanja nije bezobrazluk niti teška mentalna bolest. Ukućani su se uključivali u tretman. Već nakon par meseci videla sam napredak. To me je ohrabrilo i dalo mi nade da će moje dete biti dobro. Kasnije su se smenjivale faze napredovanja i  stagnacije čak ponekad i regresije. I u ovim situacijama mi je značilo što sam dobijala objašnjenja, smernice i savete. To mi je uvek pomagalo.

Kako je danas u Vašoj porodici?

Danas moj sin ima šest godina, njegov govor je sada sasvim razumljiv za širu sredinu, prihvata pravila ponašanja, u stanju je da napravi razliku između dobrog i lošeg. Vremenom je emotivno sazreo i počeo jasno da ispoljava različite emocije.  Ide na sport i postepeno usvaja pravila na treninzima. Fina motorika mu je napredovala. Moje dete se sada ne razlikuje od druge dece u vrtiću. Trenutno se lakše osećam. Nedavno smo bili na kontrolnoj proceni i dobili pozitivan izveštaj. To me je dodatno umirilo i ohrabrilo. Jasno mi je da nas čeka još rada i truda, ali sam bezbrižna.

Ovom prilikom bih pomenula da kao što sam ja pre početka terapije osećala brigu i neprijatnost, tako se i moj sin borio sa neprijatnošću. Ključna razlika je bila u tome što on čak nije mogao o tome ni da govori. Nedavno me je pitao zašto on nije govorio i ja sam tada shvatila da je on svega bio svestan i da je bio pogođen situacijom u kojoj se našao.

Moj savet roditeljima je da ako im se javi prva sumnja ili strah da sa detetom nešto nije u redu ne čekaju. Da se oslone na svoj instinkt i da ne propuštaju vreme. Čim se u nešto posumnja odmah otići i saslušati šta stručno lice kaže da li ima raloga za brigu ili ne. Meni je jedino žao što ranije nisam krenula sa tretmanom. Ne znam da li me je sredina odvratila od ideje da potražim pomoć, da li nisam znala tačno kome treba da se obratim ili nisam bila dovoljno hrabra da krenem ranije?

Leave a Reply

%d bloggers like this: