Deca treba da budu srećna, slobodna i neopterećena. U potpunosti se slažemo sa ovom tvrdnjom ali to ne znači da deci nisu potrebne granice i da pred njih ne treba postavljati očekivanja. Upravo je najvažniji zadatak roditelja da naprave dobar balans. Živimo u eri u kojoj se neguje kult deteta i zato nam se javljaju roditelji koji se osćaju nevešto kada treba pred svoje dete da postave zahtev.
Da li je dobra majka ona koja neprekidno bdije nad svojim detetom ili ona koja dete uči pravilima i pred njega postavlja zadatke?
Zadatak svakog roditelja je da osposobi dete za samostalan život. Ovim poslom se bave čak i životinje i nekada imam utisak da su u tome uspešnije nego mi. Među životinjama se retko događa da mladunci budu zanemareni ali isto tako i prezaštićeni. Kod nas ljudi postoje instinktivni obrasci reagovanja ali ih mi menjamo i udaljavamo se od prirode. Dete se rađa kao bespomoćno biće i njegovo preživljavanje u potpunosti zavisi od roditelja. Kako dete odrasta ono polako postaje spremno da samostalno obavlja sve više aktivnosti. Na nama je da izaberemo da li ćemo detetu dopustiti da se osamostaljuje ili ćemo ga u tome sprečiti. Dete najvećim delom uči kroz pokušaje, uvežbavanje i trening. Na ovom putu roditelj treba da bude podrška a ne ometač. Pustite dete da pokušava da jede samostalno. Učite ga kako se to radi. Obezbedite mu što povoljnije uslove. Pomozite mu samo onoliko koliko je neophodno i dozvolite da pokušava i uvežbava kako bi postalo spretnije.
Deci je važno postaviti granice. One su okviri u kojima se dete kreće i oseća komotno oslanjajući se na sopstvene snage. Sa prvim kretanjem dete treba da uči pravila kretanja i najvažnije zakonitosti sveta koji ga okružuje. Dete na uzrastu od oko godinu dana treba da zna kuda sme da se kreće a kuda ne u svom životnom prostoru. Ono treba da nauči koje su stvari dozvoljene za igru i istraživanje a koje nisu. Ovo je u direktnoj vezi sa bezbednošću deteta, u ovom smislu granice ga štite. Pod granicama ne podrazumevamo fizičke barijere već naučene tvrdnje šta se sme a šta ne. Deca koja odrastaju u ambijentu u kome se jasno i dosledno znaju pravila ponašanja kao i očekivanja osećaju se sigurno i samouvereno. Mnogo je srećnije dete koje ima osećaj da je sposobno da nešto samostalno uradi (samo jede, obuje patofne, skupi svoje igračke…) nego dete koje ima dobru mamu koja će sve to činiti umesto njega. U prvom slučaju dete ima osećaj da je ono vredno a u drugom da ono lično ne vredi. Iz ovih razloga nije dobro da neprekidno bdijete nad detetom i sve radite umesto njega već se potrudite da usporite svoje reakcije kako bi dete dobilo priliku da se oproba. Imajte na umu da je krajnji cilj da se dete osamostali.
Zapamtite: Samostalna deca zaista jesu srećnija.
