Sve se češće susrećemo sa decom koja kasne u progovaranju. Vreme u kom živimo donosi niz promena u stilu života u poređenju sa nekadašnjim navikama i načinom funkcionisanja. Okolnosti su se promenile ali zakonitosti razvoja nisu. Današnjoj deci su za neometani razvoj komunikacije, jezika i govora potrebna ista iskustva i podražaji kao i u prošlosti . Adekvtna stimulacija, iskustvo u interakciji sa okruženjem deteta i zajednička pažnja sa osobama iz okruženja su preduslovi za neometani razvoj.
Da li je sve što privlači i održava pažnju deteta adekvatna stimulacija? Ne.
Ovo pitanje smatramo veoma važnim jer se sve češće susrećemo sa posledicama hiperstimulacije neadekvatnim sadržajima. Prvi primer za ovakav vid hiperstimulacije je prekomerna upotreba ekrana i video sadržaja. Ovi sadržaji decu privlače i zadržavaju pažnju ali ne doprinose razvoju. Naprtiv, ovakva iskustva štete razvoju jer decu sprečavaju da uđu u interakciju sa okruženjem iz koje bi dobili dragocena iskustva za njihov razvoj.
Dete treba da iskusi sposobnost uticaja na svoje okruženje. Kada je dete u igri ili bilo kojoj drugoj aktivnosti sa saigračem u odnosu na njegove reakcije i njegovo participiranje tok igre će se menjati. Dete koje je u interakciji sa drugim detetom mora da prati ideju , nameru i želju svog saigrača. Istovremeno izražava svoje osećanje i namere prateći da li ga saigrač razume. Ovo je ključ dobre interakcije. Ona počinje da se razvije već oko godinu dana kroz razvoj se usložnjava i primenjuje do kraja života. U prilog ranom nastanku ove sposobnosti ide i činjenica da je imaju i čak i sve životinje. Po istom obrascu bi se odvijala igra sa psom ili mačkom. Ako dete pomiluje mačku ona će mu se umiljavati a ako je povuče za rep mačka će ga ogrebati. U ovoj situaciji dete lako uočava odnos uzrok-posledica i svoj uticaj na ishod. Ovo sve izostaje kada dete pasivno konzumira video sadržaje iz kojih crpi zadovoljstvo bez ikakvog angažovanja.
Tokom petnaestogodišnje prakse u radu sa decom koja imaju komunikativne i govorno-jezičke poteškoće svakodnevno sam svedok problema koji nastuju usled narušenog komunikativnog obrasca. Kao što smo maločas naglasile da je svesnost prisustva drugog i njegovih potreba vrhunac dobre interakcije tako i u terapiji sa decom koja imaju smetnje u jezičkom razvoju ovo bude tačka do koje se najteže stiže.
U praksi to izgleda ovako:
Dečak 4 godine, kašnjenje u progovaranju (progovorio sa dve i po nakon logopedske terapije) danas govori, izražava verbalno svoje želje i potrebe, učestvuje u igri. Razume složene verbalne naloge i jednostavna socijalna pravila. Ne razume zašto je potrebno da obraća pažnju na drugog ako nema lični interes. Na primer, kada drugo dete priča deo priče on zna da treba da ćuti i ne ometa druga ali ne prati pažljivo šta on govor. Kao posledica nebraćanja pažnje on ne ume da odgovori na pitanja koja se odnose na sadržaj prči koju je drug ispričao.
Zapamtite: Adekvatna stimulacija za dete koje kasni u progovaranju je ona koja od njega zahteva interakciju i obezbeđuje mu da iskusi svoj uticaj na druge.
