Bavimo se stimulacijom progovaranja i često radimo sa decom od godinu i po ili dve. U radu sa ovako malom decom roditelji su intenzivno uključeni u terapiju. Pridajemo značaj savetovanju roditelja kako i u kojim situacijama mogu svojim ponašanjem da doprinesu da njihovo dete brže i lakše progoviri. Pored samog progovaranja, roditelji uče i kako da komunikaciju učine kvalitatenijom. Dobri kominukitavni obrasci obezbeđuju dobar odnos između deteta i roditelja, a to je temelj na kojem dete postaje čovek.
Kako dete uči da priča?
Deca se rađaju sa predispozicijom da tokom razvoja spontano usvajaju govor i jezik koji čuju u svom okruženju. Kada se razvoj odvija uredno sve ide glatko i niko ne ulaže posebne napore da bi dete progovorilo. Pre nego što dete progovori ono sluša, gleda, komunicira neverbalno. Pokret i motorne aktivnosti u kojima dete uživa takođe utiču na govor. Dete se raduje pokretu, to izaziva emocije, a one su glavni motor koji pokreće celokupni razvoj, pa samim tim i govor. Dakle dete se priprema za progovaranje tokom svih ovih faza u kojima se još uvek nisu javili ni prvi zvuci ni prve reči. Kasnije dete počinje da imitira. Prvo se javlja motorna imitacija, a zatim i verbalna a sa njom i prve reči. Imitirajući govor koji čuju deca počinju da govore.
Kada dete ne progovori na vreme ili ima teškoću u bilo kojoj od navedenih faza koje prethode govoru roditelji osećaju da ih nešto muči. To nešto često ne mogu precizno ni da definušu, što nije neobično. Roditelj nije u obavezi da zna sve zakonitosti razvoja te ne može da zna na koji način se njihova situacija može tumačiti i definisati. Zato im je potrebno da dobiju objašnjenje i konkretan savet od logopeda koji se bavi ranom stimulacijom. Potrebno je detektovati spornu tačku koja uzrokuje teškoću i napraviti plan kako se može obaviti stimulacija. Ovo je potpuno individualno. Ne postoje dva ista deteta. Ne smeju se zanemariti sve individualne različitosti te u skladu sa njima se organizuje terapija ili savetovanje.
